субота, 30. април 2016.

Sumiramo april

Karton Siti (crtež: Željko Vitorović)

Smrt je kliše (crtež: Gašper Rus)

"Žvake", kratka Ibrahim Coyle priča

Mesec uspešno priveden kraju. Obojio sam dva stripa (ukupno 55 tabli) za gotovo pun mesec. Sjajno iskustvo i uznapredovao sam u tom području, kojim se prvobitno i nisam nešto preterano bavio. Gotovo da mi je žao što sam završio (ne nije). Predstoji mi da obojim drugu i treću epizodu Kojla, pa ću videti kako ću upotrebiti novostečeno znanje. Kada sam kod Kojla, uspešno odrađen jednodnevni strip za ovaj mesec, na kom mi je pomogao Vukašin Janković. 

Napravljen je veliki korak, ali zasad samo jedan. Za sledeći mesec predstoje animacija, razgovor za izradu murala, pripreme za letnji film, "audicija" za strip crtača po tuđem tekstu, pripreme za strip-konkurse, itd.

Za sada bih prvo malo da odmorim, pa ćemo nastaviti gde smo stali.

- Filip 

Ibrahim Coyle #6: "Žvake"


субота, 23. април 2016.

Udaram recke

Kadar iz stripa Karton Siti (crtež: Željko Vitorović)

Kolor napokon privodim kraju. Ostalo još da sredim desetak strana, a nakon toga se vraćam na animaciju, za koju se rok pomerio. Nisam pitao da li je u redu da okačim ovu sliku na net, srećom pa niko ne čita. Isto tako se nadam da autor nije jedan od onih što gugluje svoje ime. 60 strana za mesec i kusur, i to pored ostalih obaveza. Popilično sam zadovoljan.

Pošto završim sa ovim čekaju me animacija, moj strip, spot, film, igrica. Tim rasporedom ću i raditi, tako da će uporedo sa tim izlaziti i novi članci.

- Filip

уторак, 19. април 2016.

Balada o Veleumnom plemiću, III deo

Veleumni plemić - pozadine
Određen je vizuelni identitet. Ostalo je svega par dana rada, 80% posla i samo ja radim. Bez pritiska.

- Filip 

среда, 13. април 2016.

Post o post-postmodernizmu, ili: Kako me je trejler za film Doktora Strejndža naterao da napišem nešto potpuno levo

Doctor Strange poster; Marvel (2016)

Kao klinac nisam tako lako mogao da dođem do stripova u Srbiji. Štaviše, nisam uopšte. Odrastajući uz satelit u tom periodu, dok se moja sredina raspadala, mogao sam da vidim kako je dečja popularna kultura klijala u zemljama sa boljim životnim standardom. Reklamirale su se dečje igračke, grickalice, sokići i slatkiši, kao i stripovi i časopisi. Sve to odzvanjalo je od kraja osamedestih, gde su se dečiji mediji, ali su se barem tako onda smatrali, glorifikovali i propagirali. Stripove nisu više čitali samo štreberi i neprilagođeni, već i oni "kul" klinci na skejtu što su nosili okrenute kačekete. Pojavile su se mlađe muzičke zvezde i filmski glasovi. Književnost je zapala u poslednji plan i nije bilo mesta za zrelost, jer toga nam je bilo dosta. Krajnje je čudno sada kada razmišljam o tom periodu i odrastanju, o tome kako su se zvezde poklopile da moje dečje doba bude istovremeno i svačje. Kako bi ovo što pišem imalo više smisla - moram otići malo unazad.

Nakon dva velika rata (da, toliko unazad), ljudi su iskusili šta su prava beda i netolerancija. Iskusili su čovečanstvo u jednom od svojih najgorih izdanja. Gradeći sebi svet, odlučili su da nipošto neće dozvoliti nećemu takvom da proklija. Postavljeni su novi standardi, svaka država i sredina različita bod druge, propagirajući mir i konzervatizam. Kao što je i red, dolaze bdući naraštaji što treba da se pobune, nakon njih sledeći i sve tako. Ono što je, međutim, vezivalo sve te generacije, jeste želja za skladom i mirom. To je bilo neosporivo. Razlikovale su ih metode koje nisu odgovarale svačijem moralnom nahođenju. Jedni su ofanzivom pokušali da spreče rat, dok su drugi težili ka tome da svi budu neutralni. Ako je ičega istorija svedok, to je da se dela čovečanstva ponavljaju, da je sve jedan veliki krug. Šta se onda dešava kada jedna generacija otuđi od predhodne, poput one pre nje? Da li se dolazi do te druge polovine kruga i više nismo na istoj strani linije preseka? Smatram da se ta teorija može primeniti u društvenom smislu tako da se ogleda kroz njene socio-političke, moralne, kao i kulturne putanje. Pričao bih upravo o onoj koja je, barem na prvi pogled, najbanalnija, naime kulturnoj.

Kada govorimo o kulturi kroz istoriju i onom što je opisuje, uvek navodimo pokrete i kako ih delimo na osnovu perioda u kom su nastali. Imamo grčko-rimsku kulturu, koja nam služi kao početna stanica, jer tada se prvi put javljaju umetnička i filozofska dela na koja se najčešće okrećemo i dan danas. Dela velikih majstora. Potom romanika koja se ogleda kroz crkvenu arhitekturu, vajarstvo i slikarstvo. Prva veća zabeležena devijacija od klasične umetnosti bila je gotika, u 12. v.n.e. i jedan od prvih stilova koja je rušila već unapred postavljene norme. Pratio ju je nominalizam sa svojim apstraktnijim temama, počev od filozofije do umetnosti. Ono što se danas smatra velikom prekretnicom u polju umetnosti, društva i kulture jeste renesansni period. Rezimirano je šta se sve izdešavalo do tada, vratilo se par koraka unazad i učeni ljudi su shvatili da se moraju vratiti "velikim majstorima". Recipročna kultura koja im je predhodila, iako je dala određeni vid napretka, nije obavezno da je sam napredak linearan. Uvideli su pravu vrednost klasičnog perioda i odlučili da ga rasklope, razumeju, a potom ponovo sastave u nešto još bolje. Iako je znatan broj perioda prošao između klasike i renesanse, sama ta putanja predstavlja kulminaciju jednog ciklusa. Ponovo su bili na početku, ali jači i spremniji. Bio je procvat ne samo za umetnost, već i obe nauke - prirodnu i društvenu. 

Atinska Škola, Rafael (1509-11)

Sledio je novi bunt - bitka protiv opresije i tiranije. Započeto je reformacijom protiv papstva i katolika, nastavilo se manirizmom, što se smatra antitezom renesasne, barokom kojim se pojavljuje monarhija, kao i kompozitori poput Baha, Hendla i Vivaldija. Rokoko služio je kao pogovor baroka, praćen neoklacisizmom, nastao iz francuskog racionalizma i revolucije. Ono je popločalo put ka prosvetiteljstvu, kojim se propagirao individualizam, analiza i razum, potom romantizmu, nastao kao odgovor na novouspostavljene političke norme i industrijalizaciju. Ono što se najviše ističe jeste realizam, koji dolazi nakon svih ovih napomenutih i, kao pravac, krajnje je diskutabilan po prirodi. Za razliku od dosadašnjih stilova, čiji se uticaj istoduhno širio kroz sva polja umetnosti, realizam nije imao definiciju koja bi mogla da se primeni na sve. Štaviše, čak iako bi podelili na filozofiju, književnost i slikarstvo, opet bi dobili više varijacija. Dao je jasan nagoveštaj da je čovečanstvo ponovo bilo spremno da uđe u drugu polovinu ciklusa, počev sa art nuvoom, ili kod nas poznatijim kao secesija. 

Secesija predstavlja jednu savršenu sintezu umetnosti, kulture i društva. Međusobno se ogledaju jedni o druge i nadahnjuju. Dolazi modernizam koji je nastao kao bunt protiv tradicionalne akademske tradicije i težio ka progresu. Mnogi smatraju da je to prva faza kulturnog pravca 20. veka i da postmodernizam predstavlja drugu. On negira modernin koncept jedine istine i stvara paradoks.

Iako nismo sigurni kako da deklarišemo modernu i postmodernu, da li kao jedan entitet, ili dva različita, mnogi smatraju da od početka devedesetih godina, dvadesetog veka, stupa novi pravac - post-postmodernizam, ili metamodernizam. Oba potencijalna pravca imaju svoje motive, ali spaja ih zajednička ideja. 

Zašto sam sve ovo napisao? Čisto da bih se opravdao, dovoljno toliko, da ne ispadnem kao jedini ludak što skače okolo i govori kako je nastupio novi period. Takođe, nagoveštava se da smo sada već uveliko u drugoj polovini ciklusa. Naravno, smatram da se ne može porediti isti vremenski period sa ciklusom između klasične škole i renesanse, upravo zbog sve bržeg protoka informacija, ali upravo taj način komuniciranja i jeste prevashodan ovoj diskusji. 

Justice League, Bruce Timm (2001)

Kao što su Rimljani preuzeli bogove od Grka, isto tako smatram da super-heroji predstavljaju jedan određen vid modernog analoga za njih, posebno ako posmatrate DC-ijeve (Fleš je Hermes, Akvamen je naravno Posejdon, itd. ali više o tome neki drugi put). Neverovatan uticaj imaju danas, počev od 20. veka i modernizma. Često kada slušam druge o tome kako su saznali za superheroje i stripove, uvek kažu nešto nalik: "Oduvek sam znao/la za Supermena, ali tek kasnije da se prvi put pojavio u stripu." Bilo mi je jasno, samo što, kao klinac, nisam tako posmatrao. Znao sam da su marketinški likovi i pre nego što sam znao šta je marketing. Nisam ih razlikovao od Mikija Mausa, Duška i ostalih likova. Patak Dača se pojavio prvi put u crtaću, ali Popaj je izvorno lik iz stripa, iako ga svi povezujemo sa Flajšerovim crtaćima. Bilo mi je jasno, jer bili su svuda: majice, lopte, crtaći, stripovi, pa čak i hrana. Isto tako se, međutim, sećam da, ako bih pitao svoje vršnjake za koje super-heroje znaju, odgovor bi bio: "Supermen, Betmen i Spajdermen." Često tim redosledom. Stariji su više pamtili "Fantoma, Mandraka i Fleša Gordona." Ja ih nikad nisam povezivao kao super-heroje, jer štaviše, pravno gledano i nisu. Samo Marvel i DC dele autorska prava na reč super-heroj, takod a iako imamo Spawna i druge, oni da pravne tačke gledišta nisu super-heroji. Kapitalizam ponovo napada. 

Upravo zato, jer su ti likovi koje sam ja voleo bili gotovo nepoznati mojim vršnjacima, uvek sam pokušavao da ih probližim njima, u nadi da ću započeti bilo kakav dijalog na tu stranu, ali bilo je bezuspešno. Mnogi prepisuju "Povratku Mračnog viteza" i "Nadziračima" kao prvie naslove sa super-herojima, koji su uspeli da ih stave u prvi plan i time oslobode debele četrdesetogodišnjake mračnih jazbina i priznaju da su pratili svoje junake još od šezdesetih, otkako su i počeli da ih čitaju. Iako su devedesete bile toliko orijentisane prema mladima i neiskusnima, ta eksplozija nije mogla da se zadrži samo na jednom mestu. Mnogi stripovi su bili renumerisani, jer su kolekcionari zaradili bogatstvo na prvim brojevima čuvenih super-heroja, u nadi da će time takođe ostvariti profit, ali ekonomija tako ne funkcioniše. Mehur je pukao i fama je prošla početkom novog milenijuma. Isti likovi su bili u opticaju, ali uglavnom kroz mnoge filmske reinterpretacije, ali zasigurno ne na istom nivou kao nekad. 

Nakon industrijske revolucije stupila je internet kultura, u kojoj se tehnologija promovisala u potpuno drugačijem svetlu. Dok je industrijalizacija predstavljala ljudima vide napretka zarad većeg dobra i nova radna mesta, moderna forsira individualizam, pamet i dostupnost, kao novo "seksi". Kultura se potpuno zaokrenula, posebno sada kada je poredimo sa posleratnim periodom. Tehnologija se ogleda kroz nove medije i štaviše, stvara ih i oblikuje. Svi imamo džepne računare koji nam služe za komunikaciju, vidimo predhodno nezamislive stvari na platnu, čujemo zvukove kakve još nismo registrovali u prirodi. Svi oni što su nekada pogrdno bili zvani kao "štreberi" sada vode svetom. Moderno je biti kefalo sa opsesijom, ali samo tako da bude vidljivo drugima. Odrasli ljudi nose majice sa likovima iz crtaća i stripovima i prate njihove pustolovine, bez bilo kakve doze ironije. Sada, kada pitam ljude za super-heroje, znaju poprilično već broj od predhodno tri napomenuta. Međutim, da li ih shvataju u potpunosti? Po svemu sudeći - ne, i po njihovom stavu - i ne trebaju. 


Danas je izašao trejler za film Doktora Strejndža. Naravno, gde je trejler - tu su i komentari i reakcije. Ono što najviše viđam se svodi na jedno te isto - familijarnost. U poslednje vreme, filmovi po najvećoj zaradi su ili nastavci, ili rimejk, ili adaptacija, ili sve navedeno u kombinacijama. Ljudi se sve više plaše nepoznatog, već teže ka poznatom i proverenom. Naravno, nema ničeg lošeg u tome, ali postaje gadno kada veći procenat pada jednu stranu vage i time gubi ravnotežu. Motiv familijarnosti o kojoj pišem, mogu da podelim na dve osnovne stavke: zašto mi se sviđa i na šta me podseća? Idemo redom.

Zašto mi se sviđa? Pod broj jedan, imate Marvelov logo. Ako je Marvel, to je proverena formula, što znači da će film uspeti. Sa druge strane te formule, znači da dobijamo još jedan ispunjen šablon. Pre nego što nastavim da budem jasan, svaki film može biti jedinstven, iako prati taj šablon. To nikako ne sporim. kada, međutim, kažem šablon, govorim o ljudima koji stoje iza toga. Ista ekipa jedne mašinerije koja se sklapa tako što uvek neko novo lice daje smernice, ali tek nakon što se dogovori sa glavnim šefom koji se upravo na tu formulu i oslanja. Ne znači obavezno da je loš film, daleko od toga, ali sigurno ne dobijamo jednu provokativnu ideju.  U filmu, takođe, imamo već popularne glumce, a izvorni materijal je proveren, ili nam barem tako kažu. Volim da motam po onim reakcijama na Jutjubu, čisto da bih stekao bilo kakvu svest o generalnom utisku. Ono što me najviše uplašilo je što je svima manje-više identična. Glavni parametri su: jedva čekam, ne znam ništa o liku, ali drugi jedva čekaju film, tako da i ja jedva čekam. Ono što me je najviše pogodilo jeste što sam tek sada shvatio pravo značenje reči marketinškog lika. To što su me njihove priče nadahnjivale iznova, ne znači da su i druge, jer uglavnom zato jer ih nisu ni čiali. Ne kažem da ako ne čitate stripove da ne možete da uživate u liku. Taman posla. Ono što sam ja pokupio iz svega toga je da sam mogao komotno da parafraziram ime Doktor Strejndž sa nekom firmiranom markom odeće i dobio bih isti efekat. "Volim 'Mekdonalds', pijem u 'Starbaksu', kupujem ovu majicu jer ju je radila 'x' firma." Više na to pokušavam da skrenem pažnju ljudima, ali kao što sam nekada pokušao da ih ubedim da zajedno sa mnom prate super-heroje, ovo je, takođe, uzaludno.

Na šta me podseća? Dok ovo kucam, nije ni 12 sati prošlo otkako je trejler objavljen i ako sam šta najviše video, to je da film porede sa "Matrix", "Inception" i "Batman Begins". Navodno je "Matriks" otkrio astralno kretanje kroz paralelne svetove, "Inception" je prvi uradio kretanje reljefa, a "Begins" je pionir film sa čovekom koji ide u Tibet kako bi pronašao odgovore. Naravno, ja sam bih morao da povučem sopstvene reči kada bih branio svoj kritički stav prema tim izjavama, navodeći Platona i ostale, upravo iz klasičnih škola o kojima sam pisao, kao da su oni prvi, ali na kraju krajeva - ko zna? Možda i nisu. Verovatno nisu. Neosporno je da je načinila veliki uticaj, ali ne obavezno da pripisuje sebi autorska prava nad tim idejama. Najviše mi je smetalo što su sva tri filma izašla u ovom novom periodu u kom jesmo i kako smo sve pre toga zaboravili. Kada pišem "zaboravili" mislim na kolektivnu svest, na čovečanstvo, ne individualnu.

Dalo mi je do znanja da zasigurno nismo ni u kakvoj novoj renesansi, već tek treba da nam sleduje. Iste te komentare nisu pisali samo klinci, već i odasli ljudi koje poznajem i cenim, pa me je zato pogodilo to da, iako zasigurno poznaju prošlost čovečanstva, intuitivno, uhvatili su se za ovo najskorije. Posleratna generacija nam je govorila da ne pokazujemo slabost i budemo odlučni, jer su videli šta se dešava kada nismo, ali često bi to govorili onda kada nije imalo potrebe i stvorilo je revolt. Na početku jebilo u redu reći ljudima da je savršeno normalno biti slab i nesavršen, kako se ne bi osećali loše i bili pogođeni, ali sada smo u nekom periodu gde su obe te generacije prošle, a i dalje se gura ista ranjivost, koja polako prerasta u nezrelost i apatiju.



 Ne pišem ovo kako bih rekao "nema nam pomoći, sve odlazi dođavola", već kao i sve na ovom blogu - terapeutski. Smatram da istorija pre svega predstavlja jedan vid kolektive terapije, gde se preslišavamo šta smo, kao čovečanstvo, uradili, šta nam je sve donelo i kako sprečiti ono loše. Isto tako ne govorim da je sve ovo pogrešno što ljudi rade, već osećam se sigurnije kada zauzimam protivnički stav, u okruženju gde takav ne postoji, ili je barem u manjini. Ne propagiram nikakav "tajni klub", jer da radim tako nešto bilo bi protiv same ideje i industrija bi propala u celosti kad bi se svi tako ponašali.

Sve ovo pišem kako bih u suštini rekao - osvrnimo se, da bi videli šta smo za sobom ostavili.

- Filip


субота, 09. април 2016.

Balada o Veleumnom plemiću, II deo

Preliminarne table za "Veleumnog plemića"

Pokušali smo da navedemo što više informacija o karakterizaciji i atmosferi u uvodnoj sceni, jer tako nagoveštavamo ton, estetiku i likove. Upravo ove table služiće kao odskočna daska i naslikaćemo ih na većem formatu, a potom izmontirati u test-ril, koji će služiti kao osnovna vodilja i nešto "primitivniji" prikaz završnog proizvoda.

Dosta posla predstoji, a nove obaveze vole da stanu na put, pa ne mogu sve da postignem, ali, srećom, drugi su tu da pomognu. Barem se tako nadam.

- Filip

петак, 01. април 2016.

Balada o Veleumnom plemiću, I deo

Don Quixote, Pablo Picasso (1955)
Pre godinu dana, na Fejsbuku, pojavio se 'tag' gde bi u statusu naveli deset svojih najdražih književnih dela, a potom nominovali sledeću osobu. Umesto da sam intuitivno napisao ono što mi je prvo bilo u glavi, morao sam da se oslonim na Google i isključim svoj mozak, što je ironično, jer otišao sam na pretraživač upravo zato da ne bih napravio propust. Tehnologija, još jednom, nije bila na mojoj strani, i tek par dana kasnije mi je sinulo da sam jednu zboravio. Malo je reći da mi nije bilo pravo, a povrh svega nisam želeo da izmenim objavu, kako bi ostala autentična. Glup razlog, znam. Osećao sam se kao da sam izdao svog najboljeg prijatelja, one ljude koji su vam dragi, ali opet zaboravite da ih pozovete na rođendan. Pogodilo me, iznad svega, jer mi je poznat taj osećaj, a da ironija bude veća, od svih mogućih knjiga - bio je "Don Kihot".

Knjigu prvenstveno vezujem za svog dedu. Uvek je pričao kako je kao klinac krao knjige iz knjižara i biblioteka, ali uvek bi ih vratio. Iako je kao dete bio neobuzdan, uvek je mogao da stane kako bi uživao u dobroj priči. Kada god bi pričao o svojoj "biblioteci", uvek bi se osvrnuo na Servantesovo delo i kako je znalo da ga nasmeje, koliko god puta čitao. Istakao bi deo sa vetrenjačom i neverovatne opise jednog fizičkog čina, koji bi u stvarnosti prošao za treptaj. Na moje iznenađenje, kada sam otvorio svoju školsku čitanku, upravo bi taj odlomak i bio u njoj. Prvo što sam pomislio, bilo je: "Ako se ovo dopada mom dedi, i ako je u čitankama, onda mora da ima nečeg dobrog." Kao što se može zaključiti, nisam imao visoko mišljenje o delima što smo čitali, što od samog izbora, što od mog neznanja i nezrelosti. Konteksta radi, bio sam jedan od onih srednjoškolaca kojima je Šekspir bio "precenjeni smarač" jer su "Romeo i Julija" bili "tupava ljubavna priča". Dakle sličan stav kao što danas imam prema Džejmsu Kameronu i "Titaniku". Toliko o tome.

Don Quijote de la Mancha, Roc Riera Rojas (1962)
Čitajući taj odlomak, shvatio sam šta opravdava prozu kao granu umetnosti. Reč "pripovedanje" dobila je potpuno drugi smisao i upravo zahvaljujući tom odlomku izgubio sam kategoričan stav, koji je vladao nadamnom do tada, posebno u srednjoj. Književnost nije više bila nešto usputno, ili obaveza. Nisam se plašio da čitam nešto izvan "proverenih" autora i bolje sam prihvatio stvaralaštva koja nisu obavezno izlazila u susret mojim standardima, time ih i rušeći. Šekspir više nije bio precenjen. Štaviše, prenelo se i na druga polja umetnosti i tako poremetilo moj prvobitan način razumevanja.

Filmove i stripove sam posmatrao drugačije. Pažnja mi je pala na ono što njih čini autentičnim.  Postavljao sam mnoga pitanja. Zašto ova priča što gledam mora da bude film? Zašto ovo što čitam mora biti u prozi? Zašto ovo mora biti strip? Balet? Pokušavao sam da ih pojedinačno razložim. Film i animacija vode nas pokretima likova i kamere, koja pritom može da varira između objektivnog i sugestivnog. Stripovi su statični sami po sebi, ali daju nam dinamiku kadrova i onoga što je u njima, gde čitalac smatra da ima slobodu upravljanja ritmom priče, ali ako je strip dovoljno dobar - sam će vas voditi onako kako on želi. Predstave i baleti svode se na živ nastup, kao i učestalu evoluciju, dok se prvo oslanja na dijalog, a drugo na sintezu muzike i pokreta.
Don Quichotte, Jean Giraud Moebius (1993)
Mnogi, meni dragi, autori takođe su bili inspirisani književnošću, naravno. Ali tek tada sam opazio da su oni najdraži težili upravo "Donu Kihotu" i Servantesovim idejama, nešto što bi se ponavljalo sa drugim delima, poput "Božanstvene komedije" i drugih. Sve je privlačio odisejski narativ. Priče o samom putovanju i samopronalaženju, koje pritom daju društveni komentar, ali ne obavezno sa ispunjenim odredištem. Nekada bi ga i dostigli, ali pitanje po kojoj ceni, ili da li će shvatiti da to nije ono što su tražili. Slikari poput Pikasa i Dalija, strip-autora Mebijusa i Ajznera, i reditelja Terija Gilijama, prenosili su Veleumnog plemića u svoju oblast struke. Zašto onda to raditi?

Zašto nešto što je savršeno u tom obliku kakvom jeste uopšte pokušati da se adaptira? Da me pitate u srednjoj, rekao bih čak i da skrnave delo, iako nikako na njega ne utiču, ali to je priča za sebe. Ali možda je upravo i tome suština i veličina tog dela? Ne skrnavenje, naravno. Mogućnost adaptacije. Ono što "Dona Kihota" odlikuje kao delo jeste taj širok pojam što obuhvata. Kao što ono samo može posmatrati iz različitih uglova, analizirati različite teme i ideje što nudi, isto tako se potpuna pažnja njima može posvetiti u potpuno drugačijem smislu. Tek pošto se te teme stave u prvi plan i obrade na svojstven način, samim tim generisaće još više tema i ideja, ali i dalje sve potiče iz istog korena.

The Man Who Killed Don Quixote concept art, Terry Gilliam (2014) 
Moja radionica dobila je ponudu nedavno da uradimo kratku animaciju povodom godišnjice Servantesove smrti. Razmišljao sam šta bi mogli da uradimo. Na koji deo dela možemo da se usesredimo. Ma koliko god razmišljao, uvek bih se vratio na onaj momenat što me je preokrenuo. Na početku nisam želeo jer je često bio obrađivan, ali onda sam shvatio da treba prihvatiti sve raširenih ruku i otvorenog uma. Ako me je taj jedan momenat toliko oduševio, a i druge, ako se gde može reprodukovati- to je u animaciji.
Don Quijote, Salvador Dali (1946)

Kao što bi mog dedu svako ponovno čitanje opet teralo na smeh do suza, tako i mene uspeva svaki put da inspiriše. Ovim nadoknađujem svoj propust. Nadam se da se Veleumni plemić ne ljuti.

- Filip